Duks Blagoje Jovović Tango Argentino

Pamuk: 100%
Održavanje:
Prati na temperaturi do 40°, sa garderobom sličnih boja.
Ne iskuvavati i ne koristiti izbeljivače.
Peglati sa unutrašnje strane, a nikako preko štampe.
Skupljanje nakon prvog pranja u proseku 2-3% po širini i dužini.

Blagoje Jovović bio je borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi, i čovek koji je izvršio atentat na jednog od najkrupnijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata Antu Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa.

Odlomak iz knjige Dva metka za Pavelića:
Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim.

Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video... počeo da viče:

„Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!”

Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi.

Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada.

Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.

Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega.

U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi!

Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.

Neko viče:

„Jure, Jure!”

I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca.

Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom.

Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo?

Onako zadihan, govorim im:

„Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!”

„Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju.
Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.

Blagoje Jovović bio je borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi, i čovek koji je izvršio atentat na jednog od najkrupnijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata Antu Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa.

Odlomak iz knjige Dva metka za Pavelića:
Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim.

Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video... počeo da viče:

„Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!”

Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi.

Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada.

Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.

Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega.

U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi!

Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.

Neko viče:

„Jure, Jure!”

I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca.

Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom.

Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo?

Onako zadihan, govorim im:

„Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!”

„Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju.
Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.

Pamučna dukserica visokog kvaliteta. 

Na rukavu i kapuljači su prišivene diskretne etikete 011. 

Dukserica može biti sa džepom ili bez džepa. 


Održavanje: 
Prati na temperaturi do 40°, sa garderobom sličnih boja. 
Ne iskuvavati i ne koristiti izbeljivače. 
Peglati sa unutrašnje strane, a nikako preko štampe. 
Skupljanje nakon prvog pranja u proseku 2-3% po širini i dužini.

Pamuk: 100% Održavanje: Prati na temperaturi do 40°, sa garderobom sličnih boja. Ne iskuvavati i ne koristiti izbeljivače. Peglati sa unutrašnje strane, a nikako preko štampe. Skupljanje nakon prvog pranja u proseku 2-3% po širini i dužini. Blagoje Jovović bio je borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi, i čovek koji je izvršio atentat na jednog od najkrupnijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata Antu Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa. Odlomak iz knjige Dva metka za Pavelića: Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video... počeo da viče: „Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!” Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: „Jure, Jure!” I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo? Onako zadihan, govorim im: „Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!” „Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.